Антифаштистички отпор становника Селенче у Другом светском рату

Целокупна политичка ситуација у Селенчи за време окупације била је другачија од стања у суседним словачким селима. Специфичност овог села представља припадност њених становника двема конфесијама и привилеговани положај католичког живља у току Другог светског рата. Патриотски расположени Словаци били су застрашени активношћу присутних непријатељских елемената у селу. Упркос томе, и у овој средини почео је да тиња прикривени отпор. Након извесног времена омладина Селенче почиње да организује тајне састанке. Окупљали су се на одређеном месту у атару ради договора. Њихова је активност ескалирала у марту 1944. када су основали скојевску организацију. Посебну улогу је у томе одиграла Марка Шефчикова, касније Бурчиарова. У то је време служила у Паланци и другови су јој наложили да надовеже контакт са илегалним страначким руковођством бачкопаланачке и оџачке општине. Њихова је жеља била да народноослободилачки покрет помажу организовано а не само спорадично. Коначно је успела да успостави везу са страначким руковођством преко Штефана Моцку, шеширџије који је пореклом био из Пивница, који је већ пре тога сарађивао са Покретом, па је о иницијативи младића и девојака из Селенче информисао Брана Панина – Колета. Коле је као тада већ искусни илегални активиста дошао на састанак у договорено време и на одређено место.

Крајем марта 1941. у Лукачевом винограду састали су се Зузана Михаљова, Марка Шевчикова, Јанко Мандач, Павел Колар, Павел Лукач и Јан Грња. Присутни се илегалац, ког ови омладинци још нису познавали, обавестио о ситуацији у Селенчи и разговарао са свим присутним омладинцима. Сигурно је стекао добар утисак, пошто је уз овлашћење од стране илегалног страначког руковођства, састанак прогласио за оснивачки и све присутне примио у револуционарну омладинску организацију СКОЈ. Овај им је назнанац поделио задатке. Рекао им шта и како даље да раде на омасовљавању не само СКОЈ-а, него и УСАОЈ-а у Селенчи. Посебно је нагласио следеће задатке: сакупљање оружја, муниције, лекова и хране, као и ширење пропагандног материала, пре свега штампе, летака и билтена.
Тај је незнанац, иначе првоборац Брана Панин – Коле, о акцијама омладинаца из Селенче написао: “Не само тада, него све до краја рата дивио сам се храбрости и сналажљивости ове групе скојеваца, која је у тако тешким условима, организовано, без сектарства, али у илегалним условима, обазриво утицала на младиће и девојке из Селенче, који су управо зато, што су били на време и правилно обавештени о улогама и успесима НОП-а у илегалним условима, били учесници и здушно помагали НОБ након ослобођења Селенче.”
Антифашистичко деловања није било лако. Све се морало радити у тајности. У акцију се обично ишло ноћу. Актери су често морали да беже кроз туђе баште да не би пали у руке жандара. Опасност је све време вребала и од стране домаћих отпадника. Међу становништвом се делила Слободна Војводина, Истина и руком умножавани билтени и леци. Пропагантни материал су активисти добијали из илегалних извора а веза им је био Жарко Маливук из Вајске. На овим је акцијама било разних доживљаја. Једном је Марка преносила бомбе заливене машћу у кантици а када су је на станици у Гајдобри, где је преседала, зауставили жандари, одирала је са Павелом Лукачем љубавнички растанак и тако избегла најгоре. Дешавало се да је Марка материјал скривала у кревету под јастуком а њен се брат сећа како је међу материјалима једном видео и звезду петокраку. Код Шевчикових су на тавану често боравили илегалци, најчешће Радојчин као и извесни Црни Ђорђе из Србије, такође Јан Киш из Бачкопетровачке партизанске чете и већ споменути Брана Панин - Коле.
Скоро истовремено са активностима омладинаца у контакт са илегалним покретом а касније и са партизанима долазе и старији житељи Селенче. Са покретом су међу првима дошли у контакт Павел Жјак, Михал Гајдош, Јурај Ђурчиански, Јурај Фодор, Јан Боцка, Штефан Гајдош и др. Касније се њихов круг проширио, али у борбене редове Селенчани нису одлазили. Први је из села отишао Јан Мандач, који је од раније имао контакте са партизанима а када су га регрутовали у редове мађарске војске, отишао је код партизана. 10. октобра 1944. Убрзо су после њега у борбене редове ступила још тројица: Павел Колар, Павел Боћански и Јан Вајнрих. У међувремену је, и поред израженијег сектарства, што се одражавало и на масновност покрета у Селенчи, током лета 1944. основан и илегални народноослободилачки одбор. Његов први председник био је Михал Гајдош. Још пре ослобођења овде су основали и организацију АФЖ, коју је водила Зузана Михаљова, а осим скојевске организације и УСАОЈ-а масовност је имао и НОП у Селенчи и пре ослобођења.
Први партизан из Селенче, Јанко Мандач постао је и прва жртва мађарских жандара. Јанко се родио у Селенчи 18. маја 1923. У предратним се годинама, заједно са својом породицом, одселио у хрватско село Комлетнице, где су га родтељи дали на занат код кројача. Јанку је тешко пало избиљање рата. Када су га позвали у редове домобранске војске, својим је родитељима рекао:
-Ја морам да се вратим у Селенчу, јер не желим да служим издајнике своје домовине и да се борим против сопственог народа.
Ускоро је своју одлуку реализовао. Вратио се у Селенчу а топлину породичног огњишта пронашао је код свог деде.
Тек што се Јанко Мандач у село вратио, активно се укључио у илегалне активности. У марту 1944. учествовао је на споменутом састанку омладинаца и тако постао један од оснивача скојевске организације у Селенчи. Био је одан и поуздан илегални активиста. Учествовао је у многим акцијама, које су се углавном завршавале успешно. За њега није био никакав проблем да разнесе штампу или летке. Био је у стању да преко ноћи обиђе читаво село и у свако двориште нешто убаци. Међутим, није се тиме задовољавао. Желео је да ступи у партизанску чету и да се са пушком у руци бори против непријатеља. Његова је жеља била да оде у сремачке партизане.
Када су га позвали у мађарску војску, побегао је од куће и неко се време скривао на фолкдојчерскомсалашу у ратковачком атару. Интересантно је да га власник, који је био верни слуга окупанта, није открио. Међутим, због опасности да ће бити откривен.тамо није могао остати дуже. Зато је отишао у атар код Парага, где је требало да сачека да га партизани пребаце у Срем. Након неког времена власник суседног салаша, на којије Јанко одлазио да пије воду, га је приметио и пријавио жандарима, који су га убрзо затим опколили.
Рањеног су Јанка одвезли у Параге на саслушање, мада нису успели да од њега добију инормације. Јанко је подлегао ранама а његово су тело жандари оставили на месту саслушавања. Сахранили су га становници Парага на православном гробљу и то је била прва партизанска сахрана у селу. Човека, који је Јанка издао, већ после неколико дана убили су партизани.