Селенча до краја 18. века

Први период у историји села

Континуитет људских насеља на територији данашњег селеначког атара и самог села није могуће са сигурношћу утврдити, иако остаци материјалне културе и до данас сакупљени извори сведоче о цивилизацијама које су постојале и истрајавале, каткад спорадично, али често у континуитету, пративши у главним цртама догађаје на територији Бачке

После номадских племена на ове су се просторе настанили Словени. Сам назив СЕЛЕНЧА јесте словенског порекла – најпре је то заиста било СЕЛЕНЦЕ, назив са којим се касније срећемо у више прилика. Са наведеним се чињеницама слажу сви истраживачи, међутим разлике постоје у тумачењу значења. Без обзира да ли основу речи назива чини „селиште“, или „село“ и томе слично, назив поуздано сведочи о присуству људи, односно о насељу групе људи. Слични се називи јављају и на дугим местима у Бачкој а исто име носи и део Сомбора, који вероватно датира из истог периода. Овде су га затекли и Мађари, када су доспели у ове крајеве.

Словачко становништво је на почетку било окренуто сточарству, због једноставнијег начина живота, односно због могућности лакшег премештања у случају опасности. Временом су се људи све више бавили биљном производњом, док је жива комуникација са суседима – без обзира колико то данас делује чудно - омогућавала размену и набавку потрепштина неопходних за живот. У околини је било много шума, мочвара, језера, плодне земље, пашњака и ливада, тако да су услови за живот у тако повољној области одлучили о њиховом дужем боравку.
Начин живота се није променио ни након успостављања угарске владавине [9. век], у толико пре што је и новим властима одговарало становништво, које се брине о земљишту, шумама и ливадама, односно добро подаништво.

Административно у оквиру Угарској краљевства Селенча је припадала Бачкој жупанији. Као први земљопоседник спомиње се магнатска породица Талоцибанфи. Са аспекта помањкања људства село вероватно није имало значајнији положај у ширим оквирима, међутим свом је земљопоседнику обезбеђивало натуралије и дажбине, без којих ниједан феудални господар не би опстао, нити би успео да сачува област која му је додељена. Крајем 15. века Селенча је прешла у руке дорословачке породице Киш а 1504. њен је власник био Матија Корвин. Целих шест векова – око 900. године све до Мохачке битке 1526. – данашња Селенча са околином припадала је Угарском краљевству. Тешко је рећи ко је све у овом селу живео у тако дугом временском периоду.

Треба напоменути да су у близини Селенче постојала и друга насеља: Банча која се спомиње од 1308. године, затим Держа уписана 1410. која је била приближне величине и значаја, која је одређено време имала исти положај, али на крају различиту судбину.
У изворима, који се односе на ову област, спомиње се „цастеллум сеу форталитиум", односно каштел, тврђава (касније њени остаци), заправо средњовековно насеље делимично опустело, порушено или заборављено, некада значајно за ужу област као и „антиqуум Цеметариум", односно старо гробље.

Словаци долазе

Не слажемо се са тврдњама других аутора да је за Словаке одлазак из њиховог родног краја представљао решење бројних проблема, пре свега економских а затим и верских. Напуштање завичаја је за већину људи болно, поготово ако се ради о селидби на читав живот. Делимо мишљење да су они само одиграли своју улогу, као и десетине хиљада других људи и народа, у решавању ширих интереса моћног царства, који се могу сврстати у више сфера – економску, војно-стратешку, националну, конфесионалну, демографску, политичку итд.
Принуђени смо да исто тако одмах нагласимо две основне грешке, које се, такорећи, перманентно јављају:

1. Селидба Словака није се одиграла 1758. године под вођством надбискупа Јозефа Бачањија, него Франћишка Клобучицког, јер је у то време функцију калочко-бачког надбискупа вршио Клобучицки, док је гроф Бачањи функцију преузео тек 1760. Сматрамо да су било који фактографски аргументи уз ову напомену сувишни.

2. Уобичајена тврдња о првонасељеним породицама из Кулпина може се оспорити већ пажљивим читањем управо Контракта о имполулацији Держе, Нађбанче и Бацз Ујфалу, у ком префект надбискупског имања Стеван Кончек де Дворец пре прецизирања уговорних обавеза наводи да су насељеници из Словачке дошли пре житеља из Кулпина. На крају крајева, Кулпин није био велико словачко насеље а када је у питању демографска слика, миграције Словака су занемарљиве. Да се ипак не бисмо огрешили, треба рећи да је први нотаријус насеља Éрсек Ујфалу био Јоанес Долинај из Кулпина. Сигурно је да су становници околних села могли да доспеју у примарну групу досељеника и искористе привилегије које су досељеницима увек припадале, али тешко је поверовати да их је привукао скучени атар и запуштена земља. Уосталом, сам Кончек такође говори о глоговим шикарама и крчевинама, које су претходни становници мало очистили, али је много посла неминовно чекало и колонисте пре него што је земља почела да даје добре приносе. Чини се, међутим, да је и поред свега тога зантересованих било довољно, чак и становници подграђа Бача то спомињу.
Убеђени смо да није од суштинског значаја утврђивање ко је на циљ стигао први, нас више занима како је живот текао даље, пошто је неоспорна чињеница да су Словаци у данашњу Селенчу дошли 1758. године. То потврђује и матична књига рођених у којој је те исте године забележено 9 новорођенчета.

Значајно је нагласити на овом месту да је префект Кончек уз сагласност виших инстанци одлучио да назив насеља промени у Бáцс Ујфалу. Затим се село кратко звало Éрсек Ујфалу, како се наводи и у Контаркту о сеоби из 2. јула 1758. Услови, по којима су се колонисти насељавали, били су уобичајни и прописивали су обавезе и права поданика. Пошто је уговор важио - упркос свим демографским, конфесионалним, димензионалним, социјалним и другим променама – целих 15 година, навешћемо његове одредбе без поштовања редоследа али водећи рачуна о смислу целине.

Цели атар је био у диспозији становницима, једнако као и пустара Селенча, за коју су морали да плаћају годишњу аренду од 10000 форинти [ф- форинта вредела је 60 грајцара – џ, или 100 денара –д] у две рате. Обавезан је био деветак и десетак од жетве честито сложен у снопове, који се морао довести у Бачки или Бајски државни магацин. Точење вина и пива им је било дозвољено од Ђура [Ђурђевдана] до Михала, док је земљопоседнику припадало право точења алкохола у другој половини године тзв. (право крчмарења), које је веома важно пошто је доносило значајне приходе потребне селу. Дозволу за печење ракије имали су током целе године, спахија је задржао право да му поданици довозе вино сопственим запрегама. Даље су могли да за градњу и ложење користе дрва из шуме уз надокнаду у висни 12ф [такође Јус Регалиа]. Свака је кућа од намирница морала да испоручи 12 јаја и два пилета годишње а село заједно центу маслаца [бачка цента је тежила 100 либри, односно 56 кг], шта се односило само на села са добрим пашњацима, односно на она села која су имала могућност да пасу краве квалитетном травом. Сеоског кнеза и службенике бирали су уз сагласност жупнијских власти између више кандидата, које је предлагала свака верничка кућа у селу, док је нотара именовала жупанија. Затим су били дозвољени верски обреди у јурисдикцији Бачке жупаније, односно наводи се да пођеднако верско право имају и остали поданици у жупанији. Лов је био генерално забрањен, осим једне врсте патки, од чега су шестину давали велепоседнику. Село је повремено имало обавезу да организује хајку на вукове.

У закључним одредбама пише да све обавезе треба подмирити до 1. јануара 1759. [до последњег дана у децембру] и да су одребдбе прочитане становништву, објашњене и прецизиране.

Помало је изнанађујуће што се ен спомињу “слободне године”, шта заправо значи да су нови становници били дужни да са плаћањем свих својих обавеза почну одмах.

Кончек наводи да у том тренутку село броји 12 кућа. У тај су број вероватно укључене само куће нових досељеника, пошто су у Селенчи, односно у том тренутку Бáцс Ујфалу, још увек живели Срби, којима је до одласка преостало непуних годину дана. Даћемо себи за право да у овом излагању насеље зовемо Селенча, са обавезним одступањима, у интересу једноставнијег начина излагања проблематике.

Како су они први дани изгледали можемо само да претпостављамо: у већини сличних средина био је хаос. Поред бројних свакодневних проблема и неочекиваних ситуација, морали су да граде куће, или да их купују од Срба, који нису желели да оду, да се ослањају на обећану помоћ у храни и семену за сетву до прве жетве уз бојазан да жетва неће успети, као и да се навикавају на другачију климу и поднебље. Упркос томе, радови су започети – градиле су се куће, уређивала дворишта, доносила дрва, чистио атар, исушивале мочваре, свакодневица је била заморна а времена за размишљање није било.

Ускоро су почеле да долазе нове групе и село се ширило. Неки од њих су пореклом били из Бачке жупаније, више њих са територије данашње Мађарске, где су се пре тога настанили из словачких жупанија, али претежна већина, наравно, право из Словачке [бивша Новохрадска, Зволенска, Липтовска, Турчјанска жупанија]. Досељеници су делимично били евангелисти а делом римокатолици, шта је и после више деценија изазивало, на жалост, бројне сукобе, свађе и неспоразуме.

Настанак села

Према испробаном моделу, који се већ пре тога у другим местима показао као добар, практичан и делотворан, на досељеничку територију су пре колониста, или истовремено са њима, долазили царски геометри да одреде положај будућих улица – како главних тако и споредних - да обележе дворишта, баште и кућне парцеле, да одреде простор за цркву, општинску зграду, нотарску канцеларију, стан, крчму и остале јавне објекте, да обележе простор одакле треба узимати земљу за градњу и обележе атар. Главне улице су увек биле шире од споредних и обично су се укрштале под правим углом после сваких 6 парцела, тако да су настајали квартови од 12 кућа. На овај су начин насеља мање-више добијала изглед тзв. шаховнице, типичан за нашу бачку равницу.

Селенча је такође настајала на тај начин.

Куће су се градиле од набоја, касније од непечене цигле, имале су дрвену кровну конструкцију и кров од ражене сламе или трске. Постојала су два основна типа: “мала кућа” и “велика кућа”. Разлика је била само у броју просторија – у малој су биле две просторије (кухиња и соба) а у великој се поред њих налазила још и остава. Грађене су фронтално према улици, с тим да се у кућу улазило из дворишта и то на главна врата у кухињу, одакле се з десне стране налазила соба а с леве остава. Соба је имала два мала прозора – један је гледао на улицу, други у двориште, док је прозор у остави гледао у двориште. Цела грађевина била је смештена уз ивицу плаца до комшијске парцеле, шта је једна од мера противпожарне заштите, у коју су спадале такође и широке улице и обавезни јарци. Јарци су такође имали још једну значајну функцију – да одводе атмосферску и неке површинске воде, толико присутне и штетне на нашем поднебљу.

Сигурно се не може рећи да су овде људи имали посебан комфор, поготово када је реч о многобројним породицама, у којима су млађи чланови морали да спавају напољу у колима [лети то вероватно није био проблем, али зими…], али пошто је у целој околини, чак и у градовима, често био једнаки ниво становања, као такав био је и прихваћен. Можда су досељеници очекивали нешто више, можда су били разочарани, имали осећај да су преварени – данас је то тешко утврдити. Било како било, након одређеног времена почели су да се навикавају, дограђују, шире и чине своје куће удобнијима, иако је прочеље кућа и даље исто изгледало. О словачкој бачкој архитектури могло би се пуно тога написати, међутим ову ћемо тему препустити другим истраживачима.

Додељене парцеле биле су прилично лепе, могло би се рећи чак веће од уобичајених.

На местима где су узимали земљу за градњу кућа настале су цигларске јаме – укупно 10.

Године 1766. следио је нови талас са око 50 породица. Становништво је било разних професија, старости, интертесовања, порекла, иако већином једнаког образовања. Неки су дошли као сељаци, други као занатлије, бивши војници, дрвосече, рибари и сл. Али већину је овде чекао исцрпљајући рад на земљи и око стоке, шта је требало да постане приоритетна делатност у целој Бачкој, од које се очекивало да производи храну и за преостали део царства.

Једина ствар по којој су се разликовали била је вероисповест: католици и евангелисти, две хришћанске верске оријентације, антагонизам којих – као што смо већ споменули – ће кочити развој села у сваком смислу и оставиће трајне последице.