Историја школства у Селенчи

Селенча је село са специфичном структуром становништва које је махом евангелистичке или католичке вероисповести. То је, као изузетно важна чињеница о специфичности овог села, увек подразумевало узајамну конфесионалну толеранцију као гаранцију заједничког живота, напретка и просперитета становништва и самог села.

У прошлости су постојали покушаји подстрекивања конфесионалне нетрпељивости а самим тим и неслоге међу становништвом Селенче од стране оних који ништа добро нису желели ни грађанима, ни селу уопште. Међутим, никада се то семе зла није у тој мери примило да изазове отворене сукобе међу житељима овог места.

Огромну улогу у мирном развоју села, без отворених сукоба међу становништвом, одигравала је школа, која је заједно са својим учитељима увек имала у виду наведене чињенице. У свом развоју школство је забележило неколико периода. О сваком од њих наводимо толико података, колико нам то досадашњи извори омогућавају.

 

1. период Од 1758. године до краја Првог светског рата

Након што су се доселили на ове просторе, наши преци су имали мноштво брига у огранизовању свог живота у новој средини. Упркос томе, њих је од самог почетка занимала и духовна страна битисања. Историјски извори нам говоре да је већи део колониста умео да чита и пише. Док нису имали учитеља, децу је читање и писање учио напредан занатлија. Већ првих година по доласку наставу је држао Јан Долинај, затим школовани човек презименом Фабри. Поред тога, обојица су као лаици све време вршили богослужења у богомољи.

Убрзо након свог доласка, колонисти су написли молбу надбискупу у Калочи да им се дозволи изгадња храма, који би им истовремено служио и као учионица за децу. Уједно су тражили да им се дозволи позивање учитеља, што им је касније и одобрено.

2. период Од краја Првог светског рата до краја Другог светског рата

Крај Првог светског рата донео је нове границе и ова је област припала тадашњој Југославији [Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца]. Школство је потпало под надлежност државе и почиње да се развја у новим околностима, али и даље представља огроман, сложен и затворен систем у ком се иновације тешко прихватају. Деца и надаље наставу похађају подељена према вероисповести а евиденција се, још и школске 1918/1919. године, води на мађарском. Тек од школске године 1919/1920. почиње употреба српског и словачког језика у школској евиденцији.

Године 1918. број учитеља порастао је са 5 на 8, зато што је и број деце био већи. Обе цркве су за те намене имале по три учионице. Поред тога, основна школа је узела и две учионице тадашње “оводе” [предшколске установе] која је тада већ укинута. Школовање деце се вршило у пет објеката. У евангелистичком делу села налазиле су се две школе: једна одмах поред евангелистичке цркве [Мишковицова, касније Кањова школа, данас улица Маршала Тита 106, тржни центар Слован] са две учионице и станом за учитеља а друга мало даље [Добрикова школа, данас Маршала Тита 98 - магацин Пољопривредног друштва Селенча] са једном учионицом и станом за учитеља.

У католичком делу села налазиле су се такође две школе, једна поред друге а преко пута католичке цркве: прва школа [Беркешова, Данас Маршала Тита 180] имала је две учионице и стан за учитеља а друга школа [Нова школа, касније Оберова школа, данас Маршала Тита 184] једну учионицу и стан за учитеља. Пети школски објекат била је “овода” са две учионице и станом за учитеља [данас Основна школа “Јан Колар”, Улица Вајанског 1].

Године 1929. државне су власти наредиле да се деца споје и да школу похађају заједно без обзира на конфесионалну припадност. Против оваквог наређења протестовали су како родитељи тако и црква, због чега су већ школске 1932/33. године деца поново раздвојена. Томе је „допринео” тадашњи посланик, који је интервенисао на захтев црквених представника и у свом је образложењу навео да деца до школе треба да пешаче преко три километара [читаво је село краће од 2 км]. Неки су учитељи против одлуке поновне поделе деце протестовали, међутим неуспешно. Заједничко похађање виших раздреда је и у тим околностима задржано.

3. период Од 17. октобра 1944. до 1 септембра 1962.

Ослобођењем Селенче 17. октобра 1944. почиње нови период у историји школства. Већ 29. октобра 1944. срели су се Јурај Мишковиц, учитељ и комесар Јова. Организација рада школе поверена је учитељу Мишковицу. Повољни услови омогућили су да се са радом почне већ 8. новембра 1944. Најпре је почела настава четири нижа разреда а од нове 1945. године и пети и шести разред.

Радило се у постојећим објектима: Добрикова школа са једном учионицом, Мишковицова са две, Беркешова са две учионице, Нова школа са једном о овода са две просторије [касније звана Лукачева, данас Основна школа “Јан Колар”, Улица Вајанског 1]. У школским објектима користио се затечени, тада већ похабани намештај и опрема. Као после сваког рата, времена су била тешка и зато се није могло одмах радити на поправкама, одржавању и опремању школе.

До промена је дошло почетком следеће школске године. Учитељица Марија Чањи се због удаје 6. септембра 1945. преселила у Словачку, Викторија и Јурај Мишковиц су на свој захтев премештени у Петровац 15. септембра 1945, Марија Суђи одлази на двомесечно боловање. Учитељ Михал Бенка се на свој захтев јуна 1945. враћа у своје село Лалић. У тој су ситуацији остали Марија Паљенкаш и Леополд Вањек, који је морао да преузме функцију директора. После кратког времена за учитеље у Селенчи именовани су Катарина Бенеш, Зузана Бенка и Ана Кишгеци. 1. новембра се са боловања враћа Марија Суђи. Тиме је осам разреда било подељено на шест учитеља. Великих проблема у праћењу наставе имала су деца која су за време окупације наставу похађала на мађарском. Посећеност школе био је проблем са којим се и даље морало суочавати. Разлози за недолажење у школу су познати: деца, поготово из старијих разреда, ангажована су на пословима у пољопривреди и због тога су често изостајала из школе. Учитељи су били ангажовани и ван наставе.

Све наведене и друге околности довеле су до отварања потпуне осмогодишње основне школе [пре тога су ученици 7. и 8. разред завршавали у суседним селима] У школској 1955/56. години прва генерација завршава осмогодишњу школу у Селенчи. Већина њих је наставила даље школовање. Затим опет бележимо паузу, у школској годни 1956/57, када су ђаци из Селенче 8. разред завршили у суседном селу Ратково, пошто их је било мало за један разред.

Од школске 1957/58. до школске 1962/63. своје основно школовање у низу завршава по један разред а од 1964/65. по два. Велики део њих наставља даље школовање.

Школске 1960/61. године школа је добила име Основна школа “Јан Колар” по великом словачком песнику.

4. период од 1. септембра 1962. до данас

1. септембар 1962. представља значајни датум у развоју школства у Селенчи. Створили су се далеко повољнији материјално-технички услови. Побољшао се квалитет рада, циљеви и задаци из наставног плана, програма и других докумената могли су да буду успешно реализовани. Створени су и много боли услови за ваннаставне активности. Место, улога и задатак школе као васпитно-образовне, али и културне установе у селу добијају нове димензије.

До те промене долази захваљујући изградњи новог централног школског објекта на локацији некадашње “оводе”, “нотареве куће” и објекта званог “бикара”. Око школе остао је простор довољно велик за парк и спортске терене. Нова школа намерно је грађена у центру села, али због недостатака новца њена грађња није одмах окончана. Обезбеђени су тек неопходни услови за рад. Популарно су је звали “школа-пола” Кабинети, сала за физичко и друге помоћне просторије завршавале су се постепено. Процес завршавања, адаптације, одржавања, дограђивања и поправки траје до данас. Велики труд уложили су сами радници школе који су се безброј пута одрицали личних средстава у име завршавање школе. Заједно са децом и њиховим родитељима организоване су многе акције у циљу обезбеђивања средстава на доградњу и завршавање школе. Велику су помоћ пружиле и радне организације и месна заједница. Истина, ни помоћ општине и министарства школства није изостала.

У фебруару 1966. место директора преузима Јурај Беређи. Функцију врши све до 31. августа 1974. У том се периоду много урадило на изради намештаја и уређењу интеријера школе. Наставио се рад на опремању школе наставним помагалима. Пуно је урађено и на уређењу околине школе, у оквиру које је сопственим снагама изграђена ограда. Долази читав низ младих учитеља, као и наставника. Стручна заступљеност у вишим разредима била је један од великих проблема са којим се школа дуго суочавала.

1. септембра 1974. директор школе постаје Јан Шимоњи, наставник математике и ову функцију врши преко двадесет година. Он у току свог мандата наставља интензивну изградњу и побољшање спољашње и унутрашње архитектуре школе.

У тежњи да прати савремене тенденције у наставној и образовној технологији, школа је још 1985. увела наставни премет [као изборни предмет] Основи информатике и рачунарства. Сопственим снагама и средствима, али и захваљујући помоћи родитеља, радних организација и месне заједнице, школа је материјално и кадровски спремна да савлада почетничке задатке у увођењу савремених технологија у наставу.

Посебна пажња се посвећује стручном усавршавању учитељских кадрова на више нивоа, као битној претпоставци за успешно савладавање сложених задатака који школи предстоје.

Школа већ данас припрема младе генерације за живот у 21. веку а у будућности ће тај задатак морати да обавља на вишем нивоу. До сада су основе свог знања у овој школи стекли стручњаци из разних области: професори, инжењери, лекари, архитекти, од којих већ имамо специјалисте, магистре, чак докторе наука. Тиме је ова школа давала и даје свој допринос не само образовању и васпитању младих генерација, него и чувању њиховог словачког идентитета.