Камерни хор Звона

Поучени књигом књига, кажемо да је на почетку била Реч. Речи се као новинар клањам користећи је као инструмент, као средство додира са својим читаоцем. Уосталом, ко би могао боље да аргументује значај сопствене професије од новинара и писаца наведеном библијском тврдњом? Чини се да нико… Па, ипак… Не, не оспоравам почетну присутност Речи. Доказ за то нека буде постојање овог камерног хора, али чини ми се да је праведније ако уз Реч наведена стоји и Песма која извире из једноставности људске радости. Радости што јесмо, што проналазимо смисао у чињеници сопственог постојања…

Овим сам се речима, као модератор концерата Камерног хора ЗВОНА из Селенче, обраћао публици у Домовима културе, у амфитеатрима, на разним фестивалима, у храмовима…

Каже се да као дланом о длан прође време које, уколико је смислено потрошено, буде овенчано успесима, као и признањима људских срца. Поготово ако су то, што им је с љубављу понуђено, та срца оберучке прихватила.

Као ни из чега, у нашој се јавности појавила група ентузијаста из Селенче, која је свој израз нашла у отпеваној речи. Појавили су се напрасно, као када идете улицом и црквено звоно вам у тренутку прекине мисао, коју сте се управо спремали да изговорите. Звоно! Управо оно о нечему обавештава јавност. Човек га примети.

Не знам да ли је управо то имао на уму професор музике и солфеђа у ОШ “Јан Колар” у Селенчи Јурај Суђи када је оснивао Звона, али знам (а знам то од тренутка када сам се са њим упознао) да њега вечито нешто копка, да има нечег у њему што му не да мира. Можда ни не слутећи да ће са шачицом добрих гласова освојити словачку јавност у Југославији, да ће ући у душе људима који долазе у цркве, онима који воле црквену песму, родољубиву песму, љубавну, који више од свега воле свој народ, своју домовину. Онима, чија су срца отворена за све. Заправо, он је тај који је људе учио да песму прихватају онакву каква јесте, да и људе прихватају онаквима какви јесу.

Камерни хор Звона настао је пре пар година од мале групе људи која се окупљала уз клавир у једној собици, да би своје вечери испунили задовољством и корисним делом. Певали су тек онако, да прође време: једногласно, двогласно, трогласно, четворогласно; четворо, петоро, затим осморо а сада их има више од двадесеторо.

Учитељ [како га у Селенчи зову] је временом начинио лепу групу певача. Јурај Суђи је у великој мери допринео што Камерни хор Звона бележи значајне успехе. Успео је да своју скромност усади у срца најпре својој групи а затим и слушаоцима. Јавности је било потребно да има музику, песме које ће људима улазити у душе. Звона су ту потребу осетила. Пратили су задати пут, јер су знали која врста муузике је овом народу потребна.

Звона су први пут јавно наступила на омладинском програму 1993. Те исте године на прослави 235. година од доласка Словака у Селенчу наступали су као вокало-инструментална група. Међутим, њихова је жеља била да постану камерни хор. Све више су певали песме од Мокрањца, Вердија, Моцарта, Шмида, Трнавског, све су више изводили текстове Андреја Сладковича, Хвјездослава, али и песме свог диригента Јураја Суђија, које обогаћују музичко стваралаштво Словака у Војводини. Камерни хор Звона је најпре радио под окриљем Културно-уметничког друштва “Јан Колар” у Селенчи, а од 1998. Звона су самостална уметничка група.

Након њиховог наступа слушаоцу још дуго оџвањају песме у срцу. Њихови наступи имају циљ, имају бољу, тежину, поруку…

Сваки њихов контакт, сваки сусрет са публиком обогаћује њих самих, а публика такође одлази богатија, и то не само тренутним душевним миром, У њиховим душама још дуго звони Звоно које смирује, ублажава, утољава…