Уметност

Ликовна уметност у Селенчи

Ликовна уметност у Селенчи је првобитно настајала као народно стваралаштво. У прошлости су прилику за испољавање свог талента имале, пре свега, занатлије, али су и остали житељи Селенче изражавали свој уметнички дар украшавањем својих кућа и улепшавањем животне средине. У осликавању кућа користила се словачка народна орнаментика. Грађевинари су користили разне врсте рељефа које су онда домаћини осликавали. Овакви пластични украси јављали су се, пре свега, око прозора. Украсна орнаментика користила се и у уређењу кућа. Украшавала су се огњишта и зидови. Уз помоћ калупа, сликали су се разни цветни мотиви богатог колорита. Орнаментима су се украшавали и дрвени сандуци и гардеробери а жене су их користиле и за осликавање тањира, разних ћупова и флаша. Неки су покушавали да у току дугих зимских вечери сликају угљем на папир. Било је талентованих људи који би из досаде насликали праве слике, али их никада нису јавно излагали. Покушавали су да од кутија праве куће и катедрале, или да од лима направе неки украсни предмет. Веће уметничке амбиције, међутим, нису имали.

Од становника Селенче као први за уметнички пут одлучио се Владимир Года, рођен 5.2.1940. Основну школу “Јан Колар” завршио је у завичају а гимназију у Оџацима. Студирао је на Ликовној академији у Загребу, али је пред сам крај студије напустио. У свом стваралаштву користио је многе технике: уљане боје, темпере, пастел, оловку и туш. Најчешће је сликао портрете људи, али и мртву природу, сеоске мотиве и актове. Излагао је у Бачу, Новом Саду и Загребу. Насликао је око 150 слика. После тешке болести умро је 6. јуна 1989. у Селенчи.

Многи се становници Селенче и данас са љубављу баве ликовном уметношћу, међутим, не излажу јавно своје радове. Наведимо само неколико људи: Јурај Беређи ст., Јурај Беређи мл. Данијела Болф, Павел Шимоњи, Марија Колекова, Лидија Годова, Крстина Кањова, Илона Фачарова, Штефан Ичик, Јарослав Пецњик, Марија Трусинова, Штефан Липтак, Јармила Татљакова, Ондреј Боцка, Ана Крначова, Ана Пољакова, Јан Рожнаји, Марија Склабинска, Павел Фађош, Зузана Гашпаровска, Павел Мандач.

У односу на ликовне афинитете Селенчана, у селу се дуго осећала потреба њиховог организовања и окупљања. Тако је у недељу 16.10.1988. основана ликовна секција Културно-уметничког друштва “Јан Колар” у Селенчи. Основали су је ликовњаци, који су тог дана организовали прву заједнички изложбу својих радова. Оснивачи су: Ана Кочондова, Карол Бурчјар, Павел Павлињи и Мишко Болф. Уједно су за свог предводника изабрали Мишка Болфа, професора ликовне културе.

У оквиру ове секција уметници су се окупљали, размењивали искуство, саветовали се међусобно, понекад и портретисали. У свом раду чланови групе најчешће користе уљане боје, али окушали су се и у другим техникама [оловка, акварел, пастел, туш и просторно обликовање у пластенлину и глини]. Најчешћи мотиви у њиховим радовима су пејзажи, старе куће у Селенчи, антикварни предмети, мртва природа и аутопортрети, али и многи други фигурални мотиви. Димензије слика се разликују а најчешће се као подлога користи платно, као и солилит и дрво. Цртају на папир, глину и вештачке материјале. Сви уметници се труде да верно забележе своју околину или, другим речима, реч је о реалистичком сликарству, док се неки од њих приближили хиперреализму. На неким се радовима примећују и тенденције надреализма, али и плактни као и илустраторски стил. Уметници из овог села се повремено такође баве и илустровањем, цртањем стрипа, карикатиром и графичким дизајном.

Писци из Селенче

Пре 240 година наши су преци трбухом за крухом пошли у бели свет - из Словачке на Доњу земљу. Селенча, село на широкој бачкој равници, пригрлила је многе словачке учењаке. У њој су деловали многи значајни учитељи и свештеници који су нашим прецима били преко потребни у њиховом новом завичају.

Тако је на Доњу земљу 1893. године пошао и Јан Чајак ст. (1863-1944), рођен у Липтовском Јану, који је шест година деловао у Селенчи као учитељ и културни радник. После овог периода преселио се у Бачки Петровац, у ком је и окончао свој живот.

Породична традиција везивала је Јана Чајака ст. са Словачку и након његовог доласка на Доњу земљу. Тиме је попут осталих учених људи из Словачке, који су долазили од краја 18. века до првог светског рата, допринео међу Словацима на Доњој земљи очување народне културе. Велики значај у томе одиграо је његов роман Породица Ровесни, приповетке Сушица, Све лепо, Просидба, које су погодне и за драмску адаптацију.

У Селенчи се 18. јула 1897. Јану Чајаку родио син, прво дете у породици [мајка Корнелија Белохрадска], који је добио име Јан по оцу и деди.

Растао је под директним утицајем свог оца и у сећању на деде: песника Јанка Чајака и сакупљача народног стваралаштва Павела Добшинског. Било је природно да настави породичну традицију деловања на народном освешћавању, као и књижевну традицију. Дело Ј. Чајака мл. је разноврсно и богато. Написао је романе Зузка Туранова [љубавна балада] и Зипа Цупак [фолклорно-хумористички роман], приповетке Чича Ондриш Пазурик [социјална критика] као и многе друге приповетке.

Јан Чајак мл. се 1949. трајно настанио у Братислави, где је и умро. Селенчу је посетио 30. новембра 1965. и 19. новембра 1977.

Књижеви таленти Јана Чајака и Јана Чајака мл. директно су повезани са нашим селом. Доживљавамо их као своје, пошто су за Селенчу везани, било учитељским радом било рођењем и имали су значајног утицаја на развој књижевног укуса и стваралаштва становника Селенче. Чајак у свом књижевном делу, пре свега у сеоској приповеци, велику пажњу посвећује народном језику. У причама је приказао бачко село и читав низ ликова из народа. Тај модел приповетке близак је још неким словачким ауторима из Војводине. Отац и син Чајак у својим делима спомињу разне елементарне непогоде и болести: Невреме, Сушица, Колера.

Књижевно дело ових писаца Селенчанима привлачи пажњу већ у детињству, у школским клупама. Интересовање за писану реч код деце развијају учитељице, као и наставнице словачког језика [В. Стрехарска и Р. Шимоњиова] на часовима или у књижевно-позоришном кружоку који делује у тамошњој основној школи.

Први радови писаца почетника из Селенче појављују се на страницама школског часописа Халузка, чији је први број изашао 1970. на иницијативу учитеља: В. Стрехарске, Р. Шимоњиове и Карола Бурчјара. Часопис је објављиван са мањим или већим паузама. Пре пар година појавио се нови број промењеног изгледа, посвећен 100-годишњици рођења Јана Чајака мл. Од тада излази месечно и уређује га технички уредник, наставник општетехничког образовања Павел Мандач. У припреми часописа учествује и професор ликовне културе Мишко Болф, као и неколико његових колега учитеља и, наравно, сами ђаци. Овим се часописом школа поноси. На његовим се страницама објављују песме њених ђака, цртежи, информације са такмичења, са програма, изложби и други прилози. Ти радови са језичке и садржинске стране имају документарну вредност. Иако се ради о писцима почетницима: ђацима, студентима, радницима, занатлијама, професорима, свештеницима, на овим страницама бележе се њихови књижевни почеци. То су песме и прозни текстови различитих уметничких домета, али и узраст аутора је различит, као и њихово стваралачко искуство.

На страницама часописа, не само Војвођанских, него и оних објављливаних у Словачкој могу се прочитати радови младих писаца из Селенче. Ту и тамо се ови аутори појављују и као текстописци се на фестивалима..

Многи од њих су у последње време престали да пишу, али ће најталентованији и најистрајнији опстати и сведочиће, осим о уметничким поривима и о поштовању матерњег језика.