Словаци евангелисти аугсбуршке вероисповести живе у Селенчи 250 година. Гледајући очима верника на године које су протекле, морамо бити захвални Богу за сву његову милост, љубав и благослове које су наши преци примили од њега а захваљујући томе и ми сами. У овом је временском периоду у Селенчи је живело 9-10 генерација.

Ако размишљамо о томе зашто су наши преци оставили свој завичај, тешко да ћемо успети да дамо тачан одговор. Постоје разни разлози за одлазак појединаца или читавих народа, нпр. сиромаштво, недостатак за живот неопходних ствари, угњетавање и прогон од стране власти по верској основи.

Наши су преци из старог завичаја одлазили због верске неслободе, због тога што су били спутавани да припадају евангелистичкој а. в. цркви, као и због материјалних недаћа. Човек жуди за слободом, јер га је Господ створио слободног да доноси одлуке. Наш је народ знао да човек не живи само од хлеба, него и од Речи Божје. Иако је наш народ духовно веома богат, данас сигурно не у тој мери као пре 250 година, када му је овај аспекат живота био веома значајан, када му је било веома стало до своје припадности евангелистичког а.в. цркви.

Матичне књиге рођених нам потврђују да су први становници Селенче били Словаци евангелисти. Према неким истражињима Словаци евангелисти су овде живели и пре 1758. године, али према уговору са калочким арцибикупом, село се тада оснива те године, тако да је и прво дете крштено управо тада. Колико евангелистичких породица је овде живело пре званичног насељевање не знамо. Знамо, међутим, да се 1758. године крстило 9 деце а сваке следеће године је деце бивало све више. Масовно Словаци у Селенчу почињу да долазе 1760. У тој је години стигло 120 евангелистичких породица из Словачке и јужних делова Угарске. У нади да ће овде пронаћи бољи и мирнији живот почињу да граде куће, чисте њиве, уређују пашњаке да би могли да гаје стоку, огранизују привредни живот. У том прегнућу, међутим нису заборављали на своје духовне потребе за вером и додиром са Богом.