Словацима на овим просторима у њиховом опстанку битно је помогла урођена истрајност, радност, марљивост, упорност, вера у себе и стрпљивост у свакодневом достизању њихових циљева. Двестапедесет година Словаци на овим просторима успешно одолевају језичкој асимилацији - не само да су очували свој језик и обичаје, него су од самог доласка тежили њиховом развијању и обогаћивању. Осим стицања материјалних добара, значајни циљ у животу наших предака било је описмењавање и ширење културе. У изолованој сеоској средини, каква је била Селенча у прошлим вековима, образовање није ишло чак до таквог нивоа као у другим словачким местима. Становници Селенче најчешће су се задовољавали пошто су савладали читање, писање и рачунање. По неписаном правилу, културни живот овог села директно је био условљен ангажованошћу њиховог свештеника, учитеља, или неке друге личности. Ако су они били активни, у селу би се одвијао чули културни живот и супротно, уколико би се према култури односили равнодушно и нису умели да препознају потребе становника свог села, средина би се у том смислу успавала.
У Селенчи скоро да не постоје старији записи из историје културе. Такви писани споменици почињу да се појављују тек крајем прошлог века, у време деловања учитеља Јана Чајака, који је у Селенчу дошао у децембру 1893. Радио је овде до 15. октобра 1899, када се преселио у Петровац. Логично је да је управо Чајаково присуство у Селенчи представљало покретач позоришне активности и да је управо за време његовог деловања у Селенчи одиграна прва позоришна представа. Као учењак, коме је пођеднако био близак карактер обичног човека као и писана реч, Чајак је доносио у Селенчу словачке часописе, књиге и све време сарађивао са другим словачким срединама. Обезбеђивао је људима књиге и брошуре за читање из Петровца, где је у то време већ постојала библиотека Петровачке недељне школе. Чајак је у Селенчи имао рођака и блиског сарадника, евангелистичког свештеника Карола Медведског, који га је и запослио у Селенчи одмах након његовог доласка на Доњу земљу. У таквим околностима у руке Јулијане Медведске, супруге евангелистичког свештеника доспела је књига једночинки Александра Фредра у преводу Вилијама Паулинија, коју је издало и одштампало Друштво у Турчјанском св. Мартину 1987. године. У њој се налазе драме: Господин Томаш, Награда сто дуката и Био је у Паризу.
Јулијана Мадведска је драме пажљиво прочитала и одлучила да режира Господина Томаша. Крајем јесени 1984. ангажовала је потребан број глумаца [9] и у току дугих зимских вечери увежбала са њима позоришну представу према овом тексту. Премијера, односно извођење представе, било је на Три краља - 6. јануара 1895. у школској учионици код евангелистичке цркве. Познати су и неки глумци из ове представе: Томаша Куклењика играо је Андреј Шефчик, бријач, Амбра Дубског Јан Шефчик, ковач а слугу Гашпара Павел Шефчик, обућар. Коме су биле поверене женске улоге нисмо успели да сазнамо.
Конфесионалне разлике у Селенчи испољавале су се и у области позоришног аматеризма. Католици су, на пример, позориште играли у крчми код Јана Маргенстерна а евангелисти у крчми код Јана Частвана.
Према речима Адама Гашпаровског, рођеног 1875, код католика корене позоришне активности такође треба тражити у тој далекој 1895. години. Именовани је причао [Адаму Рагу рођеном 1958] да је као двадесетогодишњак учествовао у позоришном комаду, коју је увежбао учитељ Едмунд Кања. То је било, наводно, нешто прављено ради забаве а наступала су само два глумца. Представа је изведена у школској учионици код римокатоличке цркве.
У часопису „Долноземскý Словáк” (ИX, 1911, бр. 20) пише: “17. и 19. фебруара 1911. наша нам је омладина представила две позоришне представе: Мајка и Зимзелен. За 150 година, од када село постоји, то је код нас, ваљда, тек трећи пут.” Може се претпоставити да, уколико је то заиста била трећа представа, онда је прва била Господин Томаш (1895), док је једночинка Био је у Паризу била друга представа.
Између два рата (1918-1941) позоришне су представе у Селенчи паралелно изводили католици и евангелисти. Касније су размењивали глумце, који су се у одређеним улогама истакли. Активни режисери су у то време били: Јулијана Медвецки, Фрањо Беркеш, учитељ Штефан Турчан, банкарски чиновник, Јурај Мишковиц, учитељ и Марија Добрикова-Клобишицка, учитељица. Најдуже су се деловали Јулијана Медвецка (1895 - 1930) и Фрањо Беркеш (1926 - 1941).
После рата позоришне представе су се кратко изводиле у већ споменутим крчмама, док није оспособљена нешто пространија сала у бившој нотаровој кући [у улици Вајанског, одмах поред куће Мандачевих, иначе на месту данашње школе, затим све до угла Сладковичове улице налазила се зграда школе, звана “овода”]. Неколико година после рата Селенчани су изградили Задружни дом са пространом салом. У изградњи објекта учестовали су скоро сви становници. Сваки за рад способан грађанин имао је обавезу да одради неколико дана [да слаже или чисти цигле и превози грађевински материал својим запрегама са дела атара званог Голодобра]. Према одлуци државе, експропорацијом и аграрном реформом, тај је део атара био додељен Сељачкој радној задрузи “Генерал Штефањик” у Селенчи. Тамо је пре рата велико имање имао Немац Херман, који је крајем рата морао да побегне из села. Селенчани су салаш растурили и изградили прве задружне штале, али и за то време леп Задружни дом. Изградња и уређење дома трајали су све до 1951.
Од рата све до 1949, када је основано Културно-просветно друштво “Јан Колар” позориште се играло под окриљем разних организација и клубова [МОМС, АФЖ, синдикална организација, Народни фронт, Читалачки круг, Занатлијска задруга, спортски клуб Кривањ а касније и Добровољно ватрогасно друштво] Већ 16. фебруара у оквиру Читалачког круга изведена је представа Из ропства ка слободи. 1947. године синдикална организација извела је позоришну драму Наш господин министар и Мириша. Удружење читалаца је одиграло Вилењака (Шкриаток) а Жив на небу (За живота на неби). Године 1948. позориште је припало у компетенцију МО Матице словачке. Те су године аматери из Селенче одиграли представе: Камени путељак, Сви у истом чабру, Женски закон, Сиромашна породица, Мајка, а у организацији АФЖ-а Непријатељ жена. Године 1949. позориште долази под окриље Културно-просветног друштва “Јан Колар”, које окупља све аматере обе конфесије у Селенчи. Годину-две касније ватрогасци се одвајају и засебно изводе аматерске позоришне представе, у које су ретко укључени припадници евангелистичке вероисповести. 1949. године позоришна секција КПД-а изводи у свом селу и на фестивалу у Пивницама Збрка око имања (Статкy-зматкy), док следеће године учествује са Сумњивим лицем на позоришном тамичењу у Лалићу.
На потпуно завршеној и опремљеној позорници у Задружном дому као прва изведена је представа Зов шуме (Хора волá) и то 2. фебруара 1951. Позорница је била опремљена предивном, покретном завесом од црвеног плиша, рефлекторима, наткривеним делом за шаптача и другом, за то време, савременом опремом. У тако повољним условима извели су представу Зов шуме.
Године 1952. Селенчани су наступили са две представе: 20 априла са Гогољевом Женидбом а 29. новембра са Медведом од А. П. Чехова. У то време са позоришном секцијом Ватрогасног друштва радио је Иван Ковач а уз КПД-у напредни сељак Јурај Крижов, који је као самоук водио позориште 18 година. Позоришна секција Ватрогасног друштва 1952. извела је три представе: Гебришкини просци, Ископана жена и Гроб љубави. Године 1953. ватрогасци су припремили Кривоверника (Блудáра) а чланови КПД-а четири позоришне представе: 19. фебруара Сметове (Зáвеје) од ВХВ-а, 2. маја Узорног родољуба, 29. новембра Преварене преваранте од Ф. Урбанка а за нову годину две једночинке: Расејан (Розтржитý) и Последња соба (Последнá изба). 1954. година је у Селенчу поново донела неколико премијера. Ватрогасци су се представили са Словачким сирочетом а КПД са пет представа: Ласкомерског једночинке: Стари заводник и Жели да се уда су извели 28. фебруара, затим 1. марта Стрица од Р. Бенедикса, 7. јула Урбанеков текст Жив на небу а 17. октобра Деца једног оца од Цимлера. Приходи од представе Жив на небу ишлу су на изградњу споменика палим борцима из Селенче.
Година 1955. донела је заиста богату позоришну жетву у Селенчи. Ватрогасци су увежбали и у, тада већ, својој сали у новом Ватрогасном дому извели четири позоришне представе: Опака ћуд (Мрцха натура), Слава, сто је постављен, Учена-глупа и Страшно, шта се ради (Хрúза, чо са робí). Чланови КПД-а су исте те године такође имали четири премијере: 21. фебруара играли су Овчареву жену, од Ивана Стодоле, 10. априла Ђавољи млин, а 29. новембра две једночинке: Добри бол (Добрá болест, чо дá појесť) и Слуга двају господара (Слúха двоцх пáнов). Године 1956. ватрогасци су одиграли Урбанекову Кметову жену (Пани рицхтарку) а чланови КПД-а шест инсценација: 15. јануара од Б. Дубњанске Молерка (Малиаречка), 17. марта Иза фронта (За фронтом) од Вјере Марковичове-Затурецке, 1. априла Лажне просце (Фалошнý пyтачи) а од Августина Павловича, 7. јула Тешке тренутке од Матеја Бора, 17. октобра Наша Марча од Јозефа Скружног а 29. новембра Стеријину Покондирену тикву. Година 1957. такође је богата када је реч о позоришту, пошто је те године у Селенчи било чак седам премијера. У оквиру ватрогасног друштва изведени су Зли језици а осталих шест представа у извођењу КПД-а су: 1. јануара Инат на инат од Олге Хорват, 3. марта Камени путељак, Ф. Урбанека, 26. маја две једночинке Ташта у кућу, мир из куће од А. Халаша и Изврнути свет од Ф. Урбанека. Затим су следиле представе: Девет кромпира од М. Божића, чија је премијера била 17. октобра а реприза 29. новембра Људи од Велимира Суботића. Уз Госпођу министарку 1960. изведена је и Конопљара (Конопáреň) од Јанка Чемана (21. фебруара), Када хлебом земља замирише од Л. Смрчока (24. априла) а као и обично за Дан републике 29. новембра Лекција. У годинама 1968. до 1972. позоришна активност у Селенчи је замрла. Активности, сада већ Културно-уметничког друштва „Јан Колар“, усмерена је у другом правцу. Организовале су се музичко-плесне вечери и друштво се старало о два феситивала: Селенча у знаку младости (Селенча в знаменí младости) а касније и Фестивал словачког музичког стваралаштва (Сúťаж о словенскú худобнú творбу). Од краја Другог светског рата све до краја 60. година у Културно-просветном друштву осим Јураја Крижова позоришне представе режирали су: Самуел Спевак, Мартин Кмећ, Јан Турчан, Адам Раго, Михал Брња, Марија Валентова, Јан Чапеља, Марија Топољска и др. Док је уз ватрогасно друштво деловала позоришна секција у којој је скоро стални режисер био је Иван Ковач а неколико позоришних представа режирала је и његова ћерка Алжбета. Када су ватрогасци у свом новом ватрогасном дому оспособили салу за позоришне представе играли су представе на нешто мањој позорници. Имали су, додуше, нешто горе услове од чланова КПД-а у Задружном дому. У току зиме 1955. Иван Ковач, командир поставио је представу Зла ћуд.
Позориште у Селенчи поново оживљава 1972. године, када су чланови Културно-уметничког друштва „Јан Колар“ у оквиру једне музичке вечери извели једночинку а режисер Јан Турчан је за крај свог бављења аматерским позориштем поставио текст Покојник од Б. Нушића. Овом позоришном представом се Турчан дефинитивно опростио са позориштем.
После Турчана позориште је у свој руке преузима учитељ Јозеф Ковач, коме се касније прикључио и учитељ Карол Бурчјар. Године 1974. Ковач излази пред публику са две премијере: 24. фебруара са Ловокрадичевом женом а 27. октобра са Битчанком из долине. Од 1975. на инсценацијама заједно раде Бурчјар и Ковач. Те су године убежбали Тајовског Нови живот, који је публика добро прихватила. Премијера је била 21. децембра а реприза 4. јануара 1976. Нови живот је прва позоришна представа, изведена у киносали Ватрогасног дома. Велика сала Задружног дома је у то време већ била толико демолирана да је општинска инспекција забранила њено коришћење. Зато су се сви културни догађаји одигравали у биоскопској сали ватрогасног дома. То није била велика сала а и позорница је била мања. Активисти КУД-а адаптирали су и проширили позорницу, монтирали завесу и рефлекторе и прилагодили платнене кулисе новим условима.
Са Новим животом Селенчани су наступили на фестивалу у Старој Пазови и гостовали су у Пивницама, Гложану Илоку, Кулпину и у Ердевику.
Јозеф Ковач и Карол Бурчјар су се смењивали на функцијама режисера и асистента, али су представе увек радили заједно. Тако да је режију 1976. позоришне представе Метеор од Петра Карваша потписао Карол Бурчјар, иако су је режирали заједно. У овој је представи глумио је Јозеф Ковач као професор и Јан Ралбовски као Јохан, Јан Чапеља мл. у улози Криштофа, а Ана Бурчјар је играла Еву, док је Јан Чапеља ст. играо Адама. Селенчани су са овом позоришном представом учествовали на фестивалу у Петровцу. У јесен 1977. Бурчјар и Ковач су поставили Меридијан од Ј. Соловича. Режију овога пута потписао Бурчјар а асистенцију Ковач. Премијера представе Меридијан била је 22. јануара 1978. Са овом се представом наступило на фестивалу у Старој Пазови а гостовало се и у Ердевику. У овој су позоришној представи наступили Јозеф Ковач (као Томаш Бенедик), Катарина Трусинова (његова супруга Ева), Јан Ралбовски (син), Јан Чапеља мл. (други син Мики), лик Магде је играла Лидија Годова а др. Петра Хајноша Јан Чапеља ст.
Пред крај 1979. године учитељ Јурај Беређи решио је да инсценира текст Ф. Урбанка Камени путељак. Учинио је то уз асистенцију Карола Бурчјара а представа је премијерно изведена 27. јануара 1980. Са Каменим путељком наступало на Смотри аматерских позоришта Војводине (ПСОДВ) у Ковачици. Реприза је била у Селенчи, 3. фебруара а гостовање у Пивницама и Кулпину. У овој су представи учестовали Јан Грња као Павол Брезовски, Јан Слонка као Адам, његов син, Зузана Суђи као млинарка, Власта Фађошова као пасторка, Павел Крнач у улози слуге Мише и Катарина Молнар у улози Терезе, његове жене. Остале улоге играли су: Јан Частван, Јозеф Гашпаровски, Ана Частванова и Ана Бурчјарова.
Године 1980. позориштем поново почињу да се баве Бурчјар и Ковач, овог пута поставили су представу Јарослава Антона-Миче Петролеј, коју су преименовали на Бровнинг 9864. Премијерно се наступило 8. марта 1981. а реприза је била 15. марта. Са Бровнингом се гостовало у Ердевику. У његовој је представи ангажовано 15 глумаца. Кмета Хануса играо је Јозеф Ковач, његову ћерку Ханку Ана Липтакова, газду Буковског Јан Грња, његову жену Катарина Молнарова, њиховог сина Душана Јурај Руман, газду Јан Турчан, слугу Павел Крнач, инжењера Павел Частван ст. и Јан Слонка, жандаре Штефан Томшик и Јозеф Алекси, судију Јурај Суђи ст, поротника Михал Чапанда, тужиоца Јан Чапеља ст. а одбрану Јозеф Гашпаровкси. Године 1982. у Селенчи није било ниједне премијере, али је зато следеће изведена Верона од Рудолфа Казика поново у режији пара Бурчјар-Ковач. Премијерно је изведена 16. а репризирана 30. октобра. Због великог интересовања публике Верона је у Селенчи поновљена 6. новембра а затим изведена на гостовањима: у Пивницама 17. децембра и Шиду 4. фебруара 1984. На смотри Словачких аматерских позоришта (ПСОДВ) у Старој Пазови са Вероном наступили су 12. марта 1984. У Верони Мартина Остурњака играо је Јан Грња, његову је ћерку Верону Ана Цехмајстерова, другу ћерку Јармила Цехмајстерова, газду Шкивроњу Михал Чапанда, његову жену Зузана Форгачова, њиховог сина Јан Ралбовски, куму Катарина Молнарова, њеног сина Јан Чапеља мл, слушкињу Ана Боћанска, књиговођу Јан Липтак, пастира Мишу Јозеф Гашпаровски, шумара Јан Слонка а слуге Владимир Каша а Зузана Говдова.
У годинама 1986-1989. следи још једна пауза у позоришном животу у Селенчи. Затим се пар Ковач-Бурчјар поново хвата у коштац са позориштем. Поставили су Урбанекову Кметову жену. Премијера је била 13.маја 1990, после које су због великог интересовања следиле репризе 20. маја и 16. септембра. У међувремену се са овом представом гостовало у Гложану 2. јуна. Од 20. до 24. септембра 1990. ансамбл је гостовао у Словачкој. Наступали су у местима Пукањец и Девичани. Кметова жена је својоу сезону завршила на Смотри словачких аматерских позоришта 20. фебруара 1991. у Пивницама.
Године 1992. уз помоћ Карола Бурчјара Ковач режира представу Зов шуме од Милоша Гонтке. Премијера је била 5. јуна а реприза 10. јула, 12. јула и 13. септембра у Селенчи а 31. октобра гостовало се у Силбашу. Са овом позоришном представом Селенчани су поново гостовали у Словачкој од 18. до 21. септембра. Наступали су у местима: Пукањец и Хронске Клчани. Улоге су у овој представи реализовали: Бучана је играо Јозеф Гашпаровски, Бучанову жену Ана Проводовска, њихову ћерку Светлана Золњанова, Хорњака Јурај Золњан, Кривоша Штефан Дуранџи, Краљикову Ана Шкаблова, Марјенку Марија Фађошова, Сојку Јан Јунчовјар, Стаматова Јурај Золњан, чиновника Карол Фађош а собарицу Марија Чапељова.
Године 1995. позоришни аматери у Селенчи обележили су 100-годишњицу позоришта у свом селу. У част овог јубилеја млада учитељица-режисерка Светлана Золњан прихватила се да инсценира представу са којом је позоришни живот у овом селу и започет - Господина Томаша, који је публици у Селенчи представљен пре тачно сто година. У реализацији су јој помагали Јозеф Ковач и Карол Бурчјар. Режија је успела, глумци су се такође добро показали на премијери 16. априла 1995. На премијеру су позвани сви истакнути глумци из Селенче. Пре саме представе К. Бурчјар прочитао је краћи реферат о 100-годишњици позоришне активности у Селенчи. и на позорницу позвао истакнуте глумце: Јана Валента, Павла Частвена и Алжбету Чеманову, да би са њима пред публиком поразговарао како су се некада играле позоришне представе у Селенчи. У овој представи играли су: господина Томаша Павел Частван, Карсон, његову супругу Милину Вјера Шошкић, Дубског Јан Јоха, Славњицког Јан Рибарски, зеленаша Штефан Томшíк, Гашпара Шимка, слугу Јурај Золњан, његову жену Ана Фодорова, коњушаре Јан Јунчовјар а Мирослав Шошкић. Са овом су позоришном представом учествовали на смотри Словачких аматерских позоришта у Петровцу 30. априла 1995. Пре тога је Господин Томаш репризиран на домаћој позорници већ 17. априла, затим је 22. априла следило гостовање у ПИвницама а од 21. до 23. септембра гостовали су у Словачкој. Наступали су у местима: Пукањец и Рибњик. По повратку имали су још један наступ на гостовању у Кисачу 8. октобра.
Јубиларне 1995. године Културно-уметничко друштво поставило је још једну представу, коју је уз асистенцију К. Бурчјара режирао Јозеф Ковач. У питању је Криза од Ј. Дафчика, премијерно изведена 10. септембра. Убрзо после премијере ансамбл је са овом предством гостовао у Словачкој 21-23. септембра у селу Пукањец а по повратку наступали су у Селенчи 22. октобра, као и 3. децембра а у Кулпину 26. новембра, у Пивницама 31. марта на позоришној смотри ДИДА и 1. маја на Смотри словачких аматерских позоришта у Падини. Након ових наступа Криза је снимљена и као радио драма за словачку емисију Радио Бача. Адаптацију и режију овог пројекта извршио је Карол Бурчјар. Ликове су на позорници као и у студију играли: Ивана Бењицког Михал Пољак, јехо манжелку Илону Ана Фодорова, Илонину мајку Зузана Швецова, Каханчека Јан Јунчовјар, Каханчекову Светлана Золњанова, слугу Јан Злоха, Хушћаву Михал Чапанда, Барана Павел Частван, Цигане-музичаре Штефан Томшик а Јан Чапанда а инспекторе Јурај Золњан а Мирослав Шошкић.
Године 1997 активисти КУД-а “Јан Колар” Извели су представу Ферка Урбанека Господин (Пáник). Режисер је и овог пута био Јозеф Ковач а асистент Карол Бурчјар. Премијерно су се селеначкој публици представили 6. априла а недељу дана касније 13. априла 1997. наступили сун а смотри у Лалићу.
За крај напомињемо да је у Селенчи за сто година изедено скоро 120 драма. То је више од једне премијере годишње у просеку. Биле су плодније године – као оне после Другог светског рата, али били су и такви пероди када се завеса позоришта у Селеначи по неколико година није ни отварала.
Већина инсценација у Селенчи играла се само једном, али било је и таквих представа којима се се режисери враћали по више пута. На пример, Господин Томаш постављан је три пута (1895, 1965 а 1995). По три пута поновљене су драме. Мајка, Ђавољи млин, Камени путељак, два пута је постављан Екзекутор у сукњама, Блудничар (Блудара) и Добра бол, Паника, Инат на инат, Мариша, Жив на небу, Зов шуме (Хора вола), Сметови (Зáвеје), Кметова жена (Пани рицхтáрка), Преварени преваранти итд.
Нису режисери увек бирали захтевне теме. Углавном су то били непознати или мање познати аутори, као и преводи немачких, чешких и мађарских писаца. Као што се може видети, омиљени аутор селеначких режисера био је Ферко Урбанек, затим Иван Стодола, Јан Солович. На сцену су, међутим, доспевали и драме ВХВ-а, Божића, Ј. С. Поповића . Од словачких војвођанских аутора постављали су Јана Копчока и Јанка Чемана.
Поводом историје позоришта у Селенчи треба још истаћи да су доста позоришних инсценација поставили и аматери под окриљем римокатоличке цркве. Тако је 1959, када је требала да се поставља ограда на црквеној башти, Јан Трусина дошао на идеју на који начин да дође до средстава. Поставио је драму Када је на свет дошао месија од Фран Илера. Представа је изведена на летњој позорници поред цркве и видео ју је велики број гледалаца, док су приходи ишли на израдњу споменуте ограде. Учестовали су: Ана Гашпаровски, Штефан Радич, Јозеф Трусина, Ана Проводовски и Штефан Кања. Ову представу, чију је драматизацију сам урадио, Јан Трусина поставио је поново 1970. Овога пута су учествовали: Катарина Валова, Јан Трубан, Алжбета Дуранџиова, Штефан Дуранџи а Јан Кочонда. Магистар Михал Золарек је под окриљем ове цркве поставио драму религиозну, сакралну, набоженску (Лурска пасачка) у којој су наступили: Катарина Валова, Марина Малинова, Розина Гашпаровска, Алжбета Валова, Алжбета Дуранџиова а Мариа Чандова. Године 1978. приликом обележавања 50. јубилеја смрти Мартина Кукучина изведене су његова Риђа јаловица (Рyсава јаловица) а Комасација.
